1849. Двоструки орао

• Може 14, 2024

Двоструки орао из 1849. године може пратити своје постојање до река и потока Калифорније. Злато тамо откривено крајем 1840-их отворило је пут ка одобрењу апоена од 20 долара. Ако сумњате у важност калифорнијског злата, узмите у обзир да следећи највиши златник, златни орао од 10 долара, није произведен скоро 35 година након што је његова производња обустављена 1804. због минималне употребе у регуларној оптицаји.

Ако тадашњи људи нису користили златне орлове, заиста је постојала ограничена потреба за деноминацијом двоструко већом. Ситуација је била да ако требате нешто да урадите са много злата, а заиста је то био случај 3. марта 1849. када је Конгрес одобрио двоструког орла, истовремено одобривши златни долар.

Са овим одобрењем, главни гравер Џејмс Б. Лонгацре почео је радове на дизајну, прво завршивши златни долар, а затим прешао на дизајнирање двоструког орла. Мало се зна о двоструком орлу из 1849. године, а доста се расправља о томе да ли је онај смештен у Смитхсониан-у кованица или узорак.

Консензус је да је то узорак иако се 1849. редовно назива највреднијом и најпожељнијом од свих америчких кованица. Друго је питање колико је произведено 1849. двоструких орлова. Званични датум за штрајк постављен је 22. децембра 1849. године, што је било добро после одобрења.

Најбоље процене су да су погођене само две или три кованице. Разлог заустављања ковања био је тај што се новчићи не би правилно слагали. Чини се да онај смештен у Смитхсониан-у нема овај проблем. Постоји извештај да је још један двоструки орао отишао код секретара за трезор Виллиама Х. Мередитх.

Управо је Мередитх-ов извештај изазвао сумњу током година како прича прича прелази из његовог имања до продавца из Филаделфије Вилијама К. Нагија, партнера Јохна В. Хаселтине-а. Прича је да је Наги тада новчић ставио у приватну колекцију, али од тада није објављено. Нико не зна где се налази тај новчић.

Ако би се изненада појавио други 1849. године, то би без сумње била једна од највећих прича у последње време. 1849. се одувек доживљавао као понос Смитхсониана, а други су га називали најдрагоценијим и најпожељнијим од свих америчких кованица.