Рана историја Аљаске

• Април 30, 2024

Аљаска је започела више као идеал и сан, него као потенцијална држава. Реч "Аљаска" је лагано изведена од алеутске речи "Ал-аи-ек-са", што у свом матерњем језику значи "велика земља" 0р "главна земља". То је прикладно име за ову огромну и још увек, стотинама година касније, само делимично насељену земљу.

Дивља и нетакнута, земља која би требало постати Аљаска први пут је свету угледала 1741. године када су руски бродови приметили земљу која је касније идентификована као Острво Принц од Велса.

Острво Принц од Велса данас је треће највеће острво које припада Сједињеним Америчким Државама, а налази се близу обале југоисточне Аљаске само 600 миља северно од Сијетла, у Вашингтону. Ти су бродови видели само наговештај Велике земље на том путовању.

Тек 1776. године, енглески капетан Јамес Цоок из Енглеске упловио је у садашњи Цоок Инлет у потрази за фаулираним северозападним пролазом између Тихог и Атлантског океана. Није пронашао оно што је тражио, али био је очаран пространством богате шумске земље, високих планина и обилним океанским животом.

Прво трајно насеље Велике земље од стране Европљана било је руско насеље за крзно на острву Кодиак дуж алеутског ланца јужне централне Аљаске. Ово насеље основано је 1784. године у нади да ће одбити енглеско насеље земље.

1789. амерички бродови кренули су на север како би се придружили трговини крзном. Дуга година, обилна трговина крзном, као и риболовни и китоловни подухвати у водама на обалама Аљаске, представљали су сукоб између неколико различитих земаља.

Александар Баранов из Русије је на крају успоставио и управљао трговачким местима широм подручја Острво Кодиак. Додатни трговачки положаји које је Баранов развио у луци Саинт Паул, Принц Виллиам Соунд и Цоок Инлет били су од велике важности за успостављање колонија широм региона, које су временом постале познате и као руска Аљаска.

Баранов је у многим аспектима био испред свог времена. Инзистирао је и промовисао могућности образовања за родне Аљаске. Под његовим вођством и вођством створене су школе; заједнице и села постају мање изоловани и почели су да раде заједно на начин на који то никада раније нису радили. Аљашки домороци повећали су своја ловна и риболовна подручја знатно низ обалу, готово до данашње Калифорније. Руске православне заједнице и цркве исисале су обалу хиљадама километара.

Руски утицај наставио је да буде изражен све до 1867. године, када је амерички државни секретар Виллиам Х. Севард преговарао о куповини „руске Аљаске“ и претворио је у територију Аљаске, територију која је у власништву Сједињених Америчких Држава. 375 милиона хектара земље променило је руке за 7,2 милиона долара. Много година су га злостављачи називали „Севард'с Лудошћу“ и сматрали су га хладном пустошом и великим губитком новца.

Али не превише година након посједовања Аљаске, америчко интересовање је врхунац открило злато дуж ове велике шуме, реке и обале.

„Златна налет Клондикеа“ из 1896. године никако није био почетак вађења злата на Аљасци. Прво злато постављено је на каналу Гастинеау близу данашњег Џунуа 1880. Заправо, иако то није опште призната чињеница, доста злата је прошло пре него што је започео злогласни налет злата Клондике.

1900. била је огромна година за територију Аљаске. Те прве бушотине за нафту истражене су те године у Цоок Инлет-у са обећавајућим резултатима. Исте године, 20.000 рудара злата спустило се на Номе плаже, где је злато откривено буквално на обалама, ушћу реке и плажама океана песка. Село Номе налази се далеко на северу, на обали Беринговог мора - није баш лако место за приступ, али злато је злато.

Такође у 1900; главни град територије Аљаске пресељен је из Ситке у Јунеау, а Бели прелаз и Иукон пруга су завршени - СВЕ исте године!

Териториј Аљаске био је постављен на ивици сјајне будућности.

Видео Упутства: Вукосав Илић - Косовски завет (Април 2024).