Прихватање ваше црне историје

• Може 6, 2024

Да ли сте се осећали као месец историје црне прошлости? Видео сам многе чланке, многе објаве слика и биографија; али ништа више него што је иначе видим током целе године. Заиста се није чинило да се превише слави. Сматрам овако: догодила се било једна од двије ствари. Прво: ми смо као култура постали осетљиви на непрестано прање и прекривање и занемаривање наслеђа које чак не покушавамо да прославимо или направимо било какве посебне конотације у вези са месецом црне историје, јер се осећамо као да то ни у ком случају неће променити. . Или, два: схватили смо да је Црна историја сваки дан и узимамо дах, па је Месец црне историје само празник за све остале људе који препознају мноштво доприноса црнаца у Америци. (Водим ка двојици.)

У једном се тренутку мора препознати да Црна историја не може бити и не треба је пунити у једном, самотном месецу. Не. Црна историја требало би да буде нешто што славимо и учимо о томе сваки дан. Признајмо: ако до сада нисмо научили, школски систем неће ваше дете научити свему што треба да зна о својој богатој и разноврсној историји. Највише ће научити мале црне дечаке и девојчице у мери ропства, грађанских права, и неким изузетним потезом среће, избор првог црнца на функцију председника.

Наше расе има више; више за нашу културу. Па зашто многи од нас негирају нашу културу? Зашто се толико трудимо да заборавимо ко смо и одакле смо дошли и покушавамо да постанемо неко други осим ко смо?

Зашто постоји изнутра презир према нашој властитој култури? Кључно је видети презир и непоштовање које имамо према себи и једни према другима у сопственој култури. Постоје они којима је тешко да прихвате ко су. Остали који не знају ко су уистину. Они који беже од оних који су. Па чак и они који немају обзира на то ко су, јер немају знање одакле долазе.

Не слажете се са мном? Зашто се онда наша деца убијају једни другима рекордним стопама? Зашто прихватамо непоштене стихове да бисмо створили срамоту и негодовање? Зашто остајемо дома у нашим окрузима када је у питању локално законодавство и гласање? Зашто се не појављујемо на састанцима заједнице; састанци градског већа? Зашто не држимо наше школе одговорнима за оно што јесу или не подучавају нашу децу? Зашто не поштујемо очеве пред њиховом децом? Зашто не поштујемо наше мајке пред својом децом? Зашто се непрекидно боримо и окрећемо се; када смо се заједно показали толико снажнијим? Зашто смо толико пуни само-мржње да прихватамо оно што није у реду и избегавамо шта је исправно, а све у име свемогућег долара?

Постављам себи ова питања. Питам се шта се дешава с нашим покретачима и шејкерима који се залажу за ствар и неуморно раде на томе да направе разлику не само у животу своје породице, већ и у животу оних који их окружују.

Да. Знам и препознајем оне који то раде. Али они су само неколико који никако не могу сами да носе тежак терет. А ако нашу децу не учимо да се поносе ко су и да знају одакле долазе; онда ко ће бити тамо да покупи где се они који су дошли пре њих враћају својој суштини?

Не верујем да је то губитничка битка. Тешко, грубо, а понекад и терет? Да. Али добро вреди битке. То је битка између живота и смрти. Борба не само за опстанак, већ и за наду, визије и снове. Борба за будућност и глас који наставља да говори, и руке које се настављају градити и боре се за оно што је исправно.

Када размишљам о месецу црне историје, размишљам о свом детињству. Сећам се када сам одрастао и како су ме научили да прихватим своје наслеђе; да пригрлим своју културу, као што сам и ја учио да учим и ценим и друге културе. Размишљао сам о томе како смо прославили нашу историју. Различити програми и прославе нису били само у друштвеним центрима, већ у црквеним кућама, па чак и на неким пословима. Размишљао сам о поносу који је исијавао, те поштовању и части коју су исказали нашим старјешинама и њиховим доприносима. Помислим на националну црну химну: Подигни сваки глас и пјевај. Да ли наша деца знају ту песму? Да ли се ми, као одрасли људи, сећамо песме да је учимо и нашој деци?

То сигурно знам: да бисмо постигли веће сутра, своју историју увек морамо пригрлити. Морамо га славити, научити, запамтити и научити га. Она држи кључеве наше будућности и будућности сваке генерације која долази. Не можемо никако знати куда идемо, а да не знамо одакле смо.

Подигните сваки глас и отпевајте

Видео Упутства: Istorija Srba i Grka - Kako je počelo (Може 2024).