Храброст да се усудим

• Може 10, 2024

Да би био слободан, ум се прво мора обучити. А вежбање ума укључује, пре свега, пуштање већине нереда који се нагомилао у њему. Иако желимо да себе сматрамо „оригиналним мислиоцима“, помало оштра стварност је да се већина онога што мислимо састоји од мисли које су нам пренеле од других људи и таквих случајних ствари као што су филмови које смо гледали, телевизија емисије које смо гледали и делове књига које смо прочитали.

Не кажем да постоји ишта лоше у томе што смо инспирисани светом који нас окружује и нашим искуствима на том свету. Али, када су нам готово све мисли дошле из друге руке, попут одеће коју нађемо у економичној радњи, мало је простора за мисли које су строго наше. Без обзира да ли смо то схватили или не, масовна конформизам потиче из нашег ума. Научени смо, условљени, испрани мозгови да предузимамо одређене облике понашања који остављају мало простора за индивидуалност или оригиналност. Зашто неки од нас тешко схватају да је појединац изгубљен у 'крду', као што би рекао Ниетзсцхе. Оно што је истина било у Ниетзсцхеово време постало је много конкретнија стварност у деценијама након његове смрти.

Оно што ме жали је да многи од нас покушавају да се учинимо делом стада сумњајући у своју оригиналност и дозвољавајући себи да одабере популарност над индивидуалношћу. Усклађујемо се јер желимо да се уклопимо. Кад се чини да је једина друга опција то да смо некаква социјална несташица, да ли се чуди да се многи од нас устручавају да будемо наш прави? Може бити чудно и понижавајуће ићи против очекивања која опажамо у друштву и другим људима од нас. Истина, желимо да нас се сматра одважним, неустрашивим душама које више воле авантуру над статусом куо. Ипак, колико нас води животе који демонстрирају ту жељу?

Понекад само у сновима ризикујемо и бирамо пут опасности сигурним путем који нам, чини се, осигурава сигурност. За неке је сигурност тако нужна потреба да су жртвовање могућности и изазова једини начин на који знају да живе. Дакле, они воде животе који на површини могу изгледати као да су испуњени задовољством, али у стварности су шупље шкољке живота које би могли доживети да су се једноставно усудили живети своје снове.

Многи од нас замишљају да ће нас лепе могућности и магичне авантуре некако срести. Тако из године у годину пролазимо и чекамо, попут Ариадне на обали, на некакво чудо које никада не стигне. Чекамо живот који нас буди, уместо да се пробудимо у животу. И иако неки људи могу замислити да они који не успеју да остваре своје снове једноставно нису вољни улагати напоре у то, чешће него не, страх нас држи. Плашимо се да ће други помислити на нас ако покушамо поред њих, откривајући блага која никада неће пронаћи. Такође се плашимо да ће се шкриња с благом, којој се надамо, напунити пуким кристалима умјесто изврсних драгуља! Али чак и ако оно о чему сањамо надмашује све што бисмо могли да пронађемо, да ли је боље да ризикујемо или да дозволимо да се наши страхови држе затворени у нашим сигурним фантазијама?

Једини начин на који ћемо наћи храбрости да се усудимо уместо да једноставно сањамо јесте ако трансформишемо свој ум у посуде које раде за нас, а не против нас. И једини начин на који можемо почети је пражњењем сваке мисли која нас спречава да не будемо само оно што уистину јесмо, већ и оно што смо требали постати.

Видео Упутства: Човјек се усуди претицати много бржа аута од свогто није лудост то је баш храброст (Може 2024).