Нека живот буде тежак

• Април 24, 2024

Бог је послао Адама и Еву из рајског врта. Да су остали, не би напредовали, јер су им требали изазови, противљење у свим стварима, како би им помогли да расту. На исти начин, родитељи морају бити опрезни да не дозволе својој деци да одрасту у сопственом врту. Ако никада не плачу, никада не ураде, никада не чују речи „не“ и „не“, никада се не боре да постигну нешто што је претешко… никада неће наћи радост коју им је небески Отац планирао. Никада неће бити у стању да живе Јеванђеље, јер еванђеље садржи многа не и још већа искушења, а све то можемо да искусимо највеће радости које се могу замислити.

Тако је тешко пустити нашу децу, посебно кад су млада. Њима то не би било ништа и поштедило их бола, али то би их могло духовно уништити. Размотримо често речени пример бебиних пилића: Понекад када видимо да се беба пилић бори да побјегне од шкољке, ми смо у искушењу да разбијемо шкољку и извучемо малог. То је лако за нас Зашто се беба треба борити? А ипак, ако се препустимо искушењу, убићемо пилић. Та борба за избијање је привилегија пилића, његова прилика да постане довољно јак да преживи животне тешкоће. Без тога му врат, глава и стопала неће издржати.

Научила сам ову лекцију како одгајати дете са инвалидитетом. Пријатељ који је имао исту инвалидност био је веома чврст према мени. Да је пала као беба, могао бих да је покупим, али да је тако, никад не би научила како да је покупи. Могла бих је држати подаље од странаца јер је била стидљива, али тада никад неће имати друштвени живот. Могао бих да одбијем да је пустим да вози бицикл, лекари су рекли да не може да вози, али желела је да проба, а ја сам седела и гледала и присиљавала се да се суздржавам док је падала ту и тамо, сузе су текле, али одлучна да научи, и да уче без веће помоћи него позива охрабрења. И зато што сам био спреман да је пустим да пати, шетала је, разговарала и возила се бициклом, све што смо јој рекли није могла да научи да ради. Њена сама будућност зависила је од моје спремности да будем несебичан. Неки су мислили да сам окрутан, због чега је дете са инвалидитетом покушало да хода. Знао сам да ће једина суровост бити толико себична да сам јој одбио да пати - јер ме патња превазишла. Дакле, оставио сам је у дечјој вртићи кад је плакала, јер је морала да научи да ће, кад родитељи оду, вратити се и да може бити сигурна вани, кад су јој родитељи осигурали сигурне услове. Једног дана морала је да напусти моју страну и ако је Бог осетио да је осамнаест месеци право доба, онда сам и ја то урадио. Пустио сам је да гура даље него што је мислила да може или су други мислили да бих требао. Једног дана не бих био тамо. Једног дана, морала је да хода, чак и ако је сада пала. Једног дана је морала да плива, чак и ако је данас напор био ван ње. Морала је да ради ове ствари ако је то уопште могуће, јер јој је Бог требао да их чини. Да се ​​испоставило да не може, то би било у реду, али одувијек би знала да није, јер је нико није толико волио да је пусти да проба. Још важније, знала би да не може учинити више од ње.

Не можемо заувек да држимо своју децу затворену у Еденском врту. Са наше стране је то чисто себичност, иако се осећа као несебичност. То је себичност јер је лакше, мање болно гледати спречавање да се боре. Ако наша деца желе да преживе у свету, физички, емоционално и духовно, морају научити да раде тешко, почевши од своје младости.

Када осећате највише поноса према себи? Када сте урадили нешто за што сте мислили да не можете, нешто што је превише тешко или превише застрашујуће. Немојте својој деци ускратити исто право да победи над страхом. Љубав охрабрују и подржавају, али не раде свој живот за њих. У реду је ако се понекад плаше или несрећно. Заиста јесте. Бог нас понекад допушта да се плашимо и несрећни. Омогућује да се мала дјеца плаше мрака. Омогућује нам радост да се уздижемо изнад свега и Он нам је узор доброг родитељства.

Наша деца ће вероватно бити она која преживе најтеже дане који долазе до Другог доласка. Да ли одгајамо децу која могу ходати до Сиона? Да стојите Сотони? Одуприти се ужасним невољама које долазе? Кад се та суђења догоде, можда нећемо бити овде да бисмо скинули терет. То је њихово право - њихова привилегија - да се сами баве тиме.

Наше је право и привилегија да их научимо како могу.

Следеће недеље: Како пронаћи равнотежу између пуштања да се боре и помагања у томе.

За више информација од наших лидера:

Јое Ј. Цхристенсен, "Похлепа, себичност и прекомерна популација", Енсигн, мај 1999, 9



Дјеца вриједе! Давање дјетету поклоном унутрашње дисциплине

Видео Упутства: Что делать если живот мешает завязать шнурки - Дневник похудения с Анитой Луценко - 11-я тренировка (Април 2024).