Музеј Ханс Цхристиан Андерсен, Оденсе, Данска
За музеј Ханс Цхристиан Андерсен у Оденсеу у Данској постоји минимална улазница. Али ништа не припрема један од добро организованих излога за невероватног генија човека. Сви који посете музеј желе да сазнају више о човеку и његовим бајкама, а ви нисте разочарани исцрпном колекцијом која је изложена.

С обзиром на то да су његове бајке преведене на 80 језика, он је познат и признат целом свету због своје приче. Оно о чему већина људи не зна много су Андерсенови замршени одсеци папира. Обилазећи музеј схватио сам да се његове исечке папира не могу одвојити од писаног дјела као што их је увек правио када је причао бајку, посебно ако је његова публика била деца. Никада није било директне везе између исеченог папира и приче, али он ће сваку причу прати папирним резом који би разоткрио сјајним пицазама, на крају задивљујући своје задивљене слушатеље.

Око 1.000 изрезова на папиру свих величина и данас постоји - примитивне фигуре и једноставни стол, као и више украсних, софистициранијих резања. Припадају сопственом свету, али сви имају своје корење у потпуно истој богатој, широко прихваћаној креативној машти која је у деветнаестом веку револуционирала светску књижевност дугом серијом бајки испричаних за децу и за дете у сваком одрасла особа. Због тога Андерсенови бројни одсеци папира не могу да се одбаце, као што су често били у Андерсеновим истраживањима, као пуке диверзије и мале игре или их се само сматра смешним и забавним. У ствари, обоје су мислили да буду ужитак за око и изазов за ум. Било је скривено значење резова за папир попут његових прича, забавно на површини, али са скривеним дубљим значењем.

Андерсен је имао порив да "сече и залепи" који је био једнако јак као и порив за писањем и путовањем. Скоро увек је био наоружан ружним великим шкарама, које би могле бити прилично опасне. Могли су му исклизнути из џепа, а он је могао да сједне на њих, што се и догодило кад је био на путу преко острва Фунен у кочији са коњима, што је резултирало да се његова болна задња страна окупала и завојем!

Али већину времена је са задовољством хватао маказе, и када је једном или двапут пресавио папир и почео да сече са уздужне или попречне осе, увек је на неки начин био визуализација начина његовог чаробног играња речи, који је произашао из ничега и брзо се материјализовала у обрасцима, фигурама и пејзажима. Изрезани папир често је сама бајка у времену и простору, савијена у различите димензије и са оштрим осећајем могућих ефеката дубине и контраста.

Кад је Андерсен почео да окреће комаде папира око сталних врхова својих маказа, нико од деце око стола није знао шта ће се догодити. Волео је да почне тако што је мало разговарао, а тиме би уградио импровизовану бајку која се односи на тему или теме исеченог на папиру. Често би се заустављао да би на папир додао нову уздужну или попречну осовину да би разбио симетрију и изазвао нове углове и перспективе.

Док је био у дечјем вртићу, био би опуштен и сишао на земљу са маказама и папиром у рукама и неколицином изабране деце око себе. Деци је било забрањено да седе у његовом крилу или пузе око рамена, али да седе на одговарајућој удаљености. Тада би Андерсен, који још од детињства сањао да постане глумац, био његов елемент. Умео је - као што су деца деца рекла у музеју - да плаче оплаканим очима, да се смеје веселим тренуцима, да шапуће да би направио нешто сабласно или певао и мрмљао тачно онако како је то захтевало његово усмено приповедање. А онда све одједном, кад су оштри, суви кликови маказа престали и Андерсенов глас је утихнуо, и прича и одсечени папир су били готови и комад папира би се полако и пажљиво распакирао. Можда би „Ансер“ мало пухао на то, а одмах би читав низ вила у кратким кринолинама заплесао од маказа.

Чини се да су Андерсенови пресеци папира прошли временом, од детињства до његове снажно сујеверне мајке и његова рационалистичког, бајковитог оца у радионици његове калдрме стиснуте у угао малене собе у Мункемøллерстрӕде у Оденсеу.